Петар Кочић - писац и трибун
Кочић је рођен у селу Стричићи код Бањалуке, а основну школу похађао је у манастиру Гомионица, у којем се његов отац закалуђерио и живио као игуман.
Гимназију је уписао у Сарајеву, али су га власти истјерале због "србовања", па је прешао у Београд.
Кочић је филозофију студирао у Бечу, у Сарајеву је радио као чиновник, али су га опет протјерали јер је учествовао у радничком штрајку.
Он је био један од најистакнутијих писаца у српском реализму и национални борац против аустроугарске окупације БиХ.
По повратку са студија славистике у Бечу и службовања у Србији и Скопљу, Кочић је дуго био без посла, а осуђиван је и тамновао у Бањалуци и Тузли.
Није подносио окупацију и социјалну неправду и отворено се залагао за српске националне интересе.
Кочић је у Бањалуци покренуо лист "Отаџбина", који је често забрањиван. Једрим и сажетим приповиједањем и свјежим поетским језиком снажно је приказао планински завичај, живот у њему и судбину сељака, а у сатирама је бритко критиковао прилике у којима су живјели сељаци под аустроугарском окупацијом БиХ.
Осим "Јазавца пред судом", значајнија Кочићева дјела су "Пјесме", збирке приповједака "Са планине и испод планине", те "Јауци са Змијања".
Значајна је још једна његова сатира – "Суданија".
Петар Кочић је, осим писања, заувијек остао повезан са српским крајишким кметом, према коме је исказивао и љубав и разумијевање.
Он је био борац не само против окупатора, већ и против економског ропства.
Као знак сјећања на великана српске књижевности, у Републици Српској додјељују се годишње награда "Кочићево перо" и "Кочићева књига", а сваког августа одржава се културна манифестација "Кочићев збор".