Добровољни принудни рад
Велика незапосленост довела је до тога да се и најтежи послови прихватају са усхићењем. У трци за освајање уговора на неодређено вријеме, људи су у стању да истрпе најстрашније физичке и психичке напоре. Они “најслабији“ не само што испадају из трке за заснивање сталног радног односа, него често напуштају поприште - осакаћени.
У осмој епизоди популарне америчке серије “Готам“, тематизован је однос, с једне стране, власника крупног капитала Ричарда Сајониса и, с друге, кандидата за посао у његовој фирми “Сајонис инвестиције“. Послије истека радног времена, Сајонис је кандидате, који су били затварани у кавезима, приморавао да се физички сукобљавају и на тај начин задрже или изгубе радна мјеста. Пошто је један кандидат убијен, полиција је била принуђена да реагује. На информативном разговору, на питање да ли је некада убијао људе, Сајонис је одговорио: “Само метафорички.“ Међутим, касније се испоставило да је то радио и буквално.
Овакав облик цинизма и надмености близак је тоталитарним режимима, на које све више почињу да личе и поједине фабрике у нашој земљи.
Наиме, прије неколико дана, на сајту РТВ Сантос, појавила се вијест под насловом “Запослили су нас здраве, а отпуштају као инвалиде“, која говори о нехуманим условима рада у фабричким постројењима њемачке фирме “Дрекслмајер“.
Свако ко живи на подручју општине Зрењанин, гдје се и налази ова фирма, има неког у фамилији или познаје неког ко ради или је радио тамо. То само говори о томе колики број радника је прошао кроз производне погоне овог гиганта. Међутим, ријетко ко је имао ријечи хвале за околности под којима се тамо ради.
Осим организованог превоза и редовне плате, све остало би се могло свести под синтагму “једва подношљиво“. Поред лоших међуљудских односа, који се успостављају између најразличитијих шефова, с једне, и “обичних“ радника, с друге стране, рад у три смјене од по осам сати, а често и дуже, са свега три паузе (једна од 20 и двије од по пет минута), у искључиво стојећем положају, многима, а нарочито женама, веома тешко пада. Пошто се ради “на норму“, није ријетко ни то да они који су задужени за контролу функционисања производних линија подвикну на “своје“ раднике да раде брже. Ваљда зато Хитна помоћ једном недјељно одвезе неког у Ургентни центар да му укажу помоћ усљед исцрпљености.
Запрепашћујуће је и то да надменост појединих шефова иде дотле да се радницима обраћају као бројевима. Дакле, узмимо за пример: застој на линији икс није проузроковао Пера Перић, него број 101. Ово обезличавање најиндикативније говори о елементарном непоштовању човјека као личности која је, ако ништа друго, достојна да се назове именом и презименом.
Поставља се питање: шта са људима који више не могу да раде? Треба ли, након што су оставили здравље на траци, у тишини да нестану? Шта би се десило када би садашњи радници умјесто да пожуре прекинули са радом? И “ко се данас усуђује да штрајкује“, пита се Жижек, “када је и само редовно радно мјесто привилегија?“
Ова питања остају да лебде над производним халама у којима истрошени радници вапе за послом на којем ће бити више поштовани и после којег неће примати инвалиднину.