Прилепин: Роман "Обитељ" базиран на истини

Књиге познатог савременог руског писца Захара Прилепина побуђују знатну пажњу и овдашње читалачке публике; збирка прича "Ципеле пуне вотке", књига "Патологије" у којој је писао о рату у Чеченији, чији је и сам био учесник, затим "Гријех" са поднасловом "Један живот у неколико прича", која се сматра његовим најличнијим дјелом, роман "Сањка", који слови за генерацијски... На прошлогодишњем Сајму књига у Београду представио се и са три нова наслова; збирком прича "Седам живота", књигом "Није туђи рат", документарном прозом "Приче из Донбаса".

Слови за књижевника који је и реалист и метафизичар, провокативну личност у чијој биографији стоји и да је био руски специјалац, ратни репортер, претходно млади бунтовник, са 16-17 година и панк музичар...

У Андрићграду, на свечаној додели књижевне награде за животно дјело, члан жирија Јован Делић је, између осталог, посебно апострофирао његов роман "Обитељ". Ријеч је о дјелу, базираном на документарној грађи, које говори о претварању Соловецког манастира на крајњем сјеверу Сибира у први концентрациони логор-гулаг у тек створеном СССР-у почетком двадесетих година 20. вијека, односно о логорашима и животу у логору...

- Дуго сам истраживао архивску грађу. Роман је базиран на истини, а оно што је фикција, то сам на извјестан начин интуитивно писао. Сагледавајући документа, можеш у цјелини увидјети, рецимо, како је текао живот једног затвореника. Ствари нису црно-бијеле, злочинац и жртва нису нужно два супротстављена пола. Велики дио управе логора у неком тренутку постао је затвореницима, а с друге стране нису ту били само невино затворени људи, него и убице, манијаци - говори о свом роману руски писац.

На примједбу да се "Обитељ" завршава ријечима да су људи мрачни и страшни, али је свијет хуман и топао, те да ли су људи данас грозни, он одговара:

- Јесу. Увијек су били. А и данас то бивају на исти начин као што су увијек били. Јер, затвори, грађански ратови... односно, мрачна времена, ужасне ситуације извлаче из човјека најстрашније црте, најмрачнија лица... за која није ни знао да их има. И у томе је највећи парадокс бића. Јер престаје да се ослања на оно људско у себи, престаје да има однос и вјеру према божанском и према богу.

За данашње односе у свијету, Прилепин каже да су веома сложени.

- Различити велики интереси и утицаји су на дјелу. За пет година живјећемо у другачијем свијету. Србија не треба да се понаша као да није у Европи, а хоће да иде у Европу. Јер Србија, као и Русија, јесте у Европи. И оне су насљедници велике хришћанске традиције, па и њени чувари. А што више остајемо оно што јесмо и на томе квалитативно радимо, тим имамо већу вриједност. Неће нас чинити бољим да будемо као неко други. Видите, док је Србија покушавала да уђе у Европу, Кустурица је постао више од Европе. Његова је величина толика јер је створио свој чудесни, аутентични свијет.

Извор: Блиц