X

За ваш уређај је
доступна апликација

latinica  ћирилица
Хотел Вавилон
11/06/2018 |  10:17 ⇒ 12:40 | Аутор: РТРС

Трифковић: Мигрантски џихад пријети претварањем БиХ у вакуф који је Алија завјештао Ердогану

У протеклих неколико седмица Република Српска све је видљивије изложена, не само изазовима својој стабилности, већ и пријетњама свом опстанку, рекао је за портал "Све о Српској" политички аналитичар Срђа Трифковић.
Срђа Трифковић (Фото:vidovdan.org) -
Срђа Трифковић (Фото:vidovdan.org)

Текст преносимо у цјелости:

Притисци ескалирају на три фронта, у исто вријеме и очигледно координисано.

Први изазов представља чврста ријешеност САД и америчких сателита у Европи - Британаца прије свега – да убрзају ширење НАТО на Балкану.

Та је намјера већ уродила жељеним плодовима у Црној Гори 2017. године. Како сада ствари стоје, увући ће и БЈРМ у западну алијансу до краја ове године - а претходно ће изнудити неки, за вардарске Македонце понижавајући, споразум Скопља и Атине око имена земље.

Намјера им је да до средине 2019. тај посао по сваку цијену приведу крају и у Босни и Херцеговини. Потом остаје да се 2020. "одради" Србија, што послије потписивања "обавезујућег споразума" о КиМ, вјероватно неће бити нарочито тешко у очекиваној атмосфери националне деморализације и апатије.

Тако агресивном сценарију иде на руку свеопшта неодлучност Русије у суочавању са глобалним изазовима Запада, а прије свега болно видљиво одсуство озбиљне руске стратегије на европском Југоистоку.

Други изазов представља пројекат унутрашње дестабилизације Републике Српске и делегитимизације њених органа и институција.

"Правда за Давида" је ударна песница пројекта. Та је акција вјероватно започела спонтано и са ваљаним поводом, али је прерасла у класичан сценарио спољног менаџмента разних вектора незадовољства обичног свијета у циљу остварења ванинституционалне промјене режима.

Овом сценарију иде на руку очигледна недораслост и дилетантизам безбједносног и медијског савјетничког тима Предсједника и Владе Републике Српске овом испрва потцијењеном, а сада увелико метастазираном изазову.

Трећи изазов представљају испрва стотине, сада хиљаде, ускоро десетине хиљада, а на крају вјероватно и стотине хиљада "миграната", претежно младих муслимана, из џихадизмом заражених подручја Блиског Истока, који организовано и систематски улазе у БиХ преко тзв. џамијске руте из Србије и Црне Горе.

Циљ већине је да се докопају Европске уније, Њемачке прије свега, али њихове личне тежње су небитне. Предвидљива немогућност већине њих да тај свој циљ оствари, а потом и мирење са трајним останком на спољним границама Уније, савршено се уклапа у стратешке планове бошњачког политичког врха за брзу и неповратну промјену етничко-конфесионалног састава БиХ у корист поборника џихада и шеријата.

Притом нема ни говора о неким "избјеглицама" вриједним милосрђа и солидарности из хуманитарних побуда. Ријеч је већином о добро ухрањеним и одјевеним младим мушкарцима који на својим смартфонима имају ГПС координате маршрута ка Малом Зворнику, Љубовији, Бајиној Башти, Прибоју итд. који располажу новцем и понашају се арогантно и насилно уколико се неко дрзне да им препријечи пут.

Бошњачки "хуманитарни" аргументи за њихов трајни прихват безочна су лаж: "избјеглица" је по међународним конвенцијама особа која се из нпр. сиријске ратне зоне докопа прве безбједне земље - Турске, Јордана, Либана. Када одатле крене даље, он није избјеглица већ мигрант.

Ово се правило односи на огромну већину припадника инвазионог таласа од 2015. до данас. То, међутим, не спречава Семиху Боровац, "министрицу" људских права БиХ, да на конференцији директора полицијских агенција региона 7. јуна у Сарајеву пренебрегне питање контроле граница и инсистира да БиХ мора створити услове, "као што је и предвиђено Акционим планом ЕУ, да се пружи хуманитарна помоћ мигрантима".

Било би занимљиво замислити се – да ли би са истим жаром заступала обавезу БиХ да смјести и помогне православне избјеглице из, рецимо, источне Украјине, Придњестровља или Нагорно-Карабаха.

Ако се процес настави овим темпом, а свакако да хоће, до краја године у БиХ биће их преко двадесет хиљада. Поменимо да не иду за истовјерну Саудијску Арабију (52.000 долара годишњи БНД по глави становника), за Емирате, Бахреин, Кувајт (71.000 долара) или Катар (143.000 долара).

Све су те тоталитарне монархије примиле тачно нула сиријских избјеглица, да о економским мигрантима не говоримо. Примају их само као привремене, обесправљене и свакодневно понижаване гастарбајтере.

Умјесто ка Персијском заливу, ове земље преко својих исламских добротворних организација богато финансирају исламске богомоље на "џамијској рути" које пружају инфраструктуру мигрантском таласу.

Другим ријечима, најбогатије исламске земље - као и прије три године, уосталом - усмјеравају нови мигрантски цунами ка Балкану.

Ово је стратешка операција са несагледивим геополитичким, демографским и културним послљдицама. Циљеви те операције савршено су јасни из историје ислама као геополитичког пројекта.

Ислам своју еру не рачуна од рођења свог пророка (око 570 н.е.), нити од почетка његове објаве, наводно 610. године. Исламска ера се рачуна од тзв. велике миграције, на арапском "хиџре", дакле сеобе Мухамеда и његових раних сљедбеника из Меке у Јатриб (Медину) јула 622. године.

Фанатизовани мигранти су у новој средини преузели власт и успоставили теократску диктатуру, прву исламску државу у којој је Мухамед постао господар живота и смрти. Побили су локалне Јевреје и све друге противнике Мухамедове страховладе и користили Медину као базу за освајање Меке и остатка Арабије.

Модел је од тада усавршен: исламска миграција - назовимо тај феномен одговарајућим термином "мигрантски џихад" - често је потом био претходница оружаног џихада, тј. освајања и покоравања "невјерничких" територија и заједница.

У садашњем покрету исламских маса ка Балкану присутан је истовјетан импулс.

Застрашујући је преовлађујући њихов став да са пуним правом долазе у туђе земље гдје легитимно треба да буду своји на своме. Нема ни трага помисли да су у страним земљама чије законе и норме треба поштовати, а прихват третирати као привилегију, а не као апсолутно право. И они, као и стратези овог похода у Анкари, Ријаду и у квази-невладиним организацијама попут Сорошеве Фондације за отворено друштво, свјесни су да је ријеч о геополитичком пројекту првог реда који рачуна на војно-политичку, моралну и демографску слабост немуслимана, Срба прије свега.

Напокон, безбједна од смртоносне пријетње ислама послије друге опсаде Беча 1683. године, Европа је у 18. и 19. вијеку цвјетала на свим пољима – да би починила самоубиство Великим ратом 1914-1918. и другом рундом колективног самоуништења 1939-1945.

Стари континент је потом успио да се материјално опорави.

Фокусирана на краткорочну добит од јефтине радне снаге, међутим, Западна Европа је увезла милионе муслимана 1960-тих и 70-тих: Турке у Њемачку, Пакистанце у Велику Британију, Алжирце у Француску, а разнородну мјешавину њих у Бенелукс, Скандинавију.

Ни они, а ни њихови потомци, нису прихватили норме, нити културне моделе земаља - домаћина. Без обзира одакле долазили, понашали су се на савршено исти начин: са дубоком одбојношћу према невјерничком друштву у коме су стварали своје енклаве и спроводили своја правила.

Симптоми суноврата Европе данас су очигледни у демографском колапсу. Примјера ради, Италија ће са садашњих 57 милиона до 2050. године пасти на 40 милиона знатно старијих становника.

Европи до тог доба предстоји нето губитак од око 150 милиона људи. Култура смрти, оличена у абортусу, контрацепцији, слављењу сексуалне девијантности и промискуитету, крунисана је 2000. године, када почиње ера европског негативног прираштаја.

Европа је отпочела нови вијек са мање дјеце него одраслих у репродуктивном добу. Овај феномен, који демографи зову негативним моментумом, указује да чак и кад би жене вратиле плодност од два дјетета у просеку, број житеља би наставио да опада.

Овај процес нема преседана: свијет никада у историји није искусио мирнодопски негативни моментум таквих размјера.

Огромном већином мигранти су сљедбеници шеријата који је изричита негација идеје природног права и морала. Мухамедов трајни образац односа између ислама и неислама не оставља мјеста сумњи: "Борите се против оних који не вјерују у Алаха док не буду плаћали џизју (главарину) дрхтавом руком крајње понизности" (Куран, сура 9, ајет 29). Невјерници морају бити уништени или покорени (Куран 17:16). Убијајте их гдје год их нађете" (Куран, 2:191). "Двадесет вјерника побиједиће двјеста невјерника" (Куран, 8:65).

Објаве нису подложне критичкој анализи или реинтерпретацији; оне важе за све, заувијек. Оне су представљале темељ идеологије Алије Изетбеговића и његових насљедника, политичких и биолошких.

Послије скоро пола миленијума, нова исламска инвазија Балкана је у пуном јеку. Постоје двије битне разлике: инвазионе масе нису наоружани џихадисти, већ "мигранти"; и придошлице могу да рачунају на подршку и помоћ локалних, конкретно бошњачких структура - не да се врате кући, или да продуже пут ка ЕУ, већ да остану у БиХ. Када једном уђу, више неће изаћи; а и то добро знају министрица Боровац и њени налогодавци.

Инвазија иду руку под руку са све безочнијом сатанизацијом отпора најезди од стране бошњачких медија и дискретним западним притисцима на Србију да не омета транзит миграната до Дрине.

СРБИЈА ЈЕ НА ПУТУ ЕВРОПСКОГ САМОУНИШТЕЊА принуђена да буде сарадник и сапутник у корист сопствене штете. И сама у поодмаклом демографском суноврату, она је не само транзитна, већ све чешће и трајна дестинација хиљада Блискоисточњака. Њене јужне границе широм су отворене, закони о њиховом преласку су суспендовани, а озбиљне дебате о природи проблема нема.

Медији једва да помињу опасност од масовног повратка неуспјешних азиланата, по споразуму о реадмисији. Фанатично се понављају фразе о "европским вриједностима", које Србија наводно испољава прихватом и неометаним транзитом миграната, чиме се само маскира недостатак националне, а поготову свесрпске стратегије у суочавању са безбједносним изазовом првог реда.

Одговорност за одлуке Београд унапријед пребацује на Брисел, чиме се а приори и противуставно прихвата статус државе са ограниченим суверенитетом.

Када богови ријеше да некога униште, прво му узму памет.

Ово се лидерима водећих земаља ЕУ већ догодило 2015. Сада је Балкану намијењена улога трајне депоније за незнани и непредвидљиви број фрустрираних, већином младих људи са подручја ширег Блиског истока. Истовремено, у њима – огромном већином Мухамедовим сљедбеницима – бошњачка политичка елита види своје природне савезнике у процесу претварања БиХ у вакуф који је Алија на самрти завјештао Ердогану.

Усаглашено супротстављање таквом исходу и сузбијање мигрантског џихада свим средствима - није само право и обавеза Београда и Бањалуке, већ и егзистенцијално питање првог реда.