X

За ваш уређај је
доступна апликација

latinica  ћирилица
Твоје лице звучи познато
04/10/2019 |  11:26 ⇒ 11:56 | Извор: РТРС

Тегелтија: Слободни и независни медији или ипак само - медијске спонзоруше?!

Свакодневно имамо прилику чути по неког представника само-декларисаних тзв "слободних и независних медија" како се бусају у своја ,опет само-декларисана, независна новинарска прса, пише у ауторском тексту предсједник ВСТС Милан Тегелтија.
Милан Тегелтија (фото: Н1) -
Милан Тегелтија (фото: Н1)

Ауторски текст преносимо у цијелости:

И шта нам то они свакодневно говоре? Говоре нам како су они ти који су заштитници демократског живота у БиХ. У друштву које има слободне и независне медије, то заиста и јесте тако.

Међутим, да ствари са тим слободним и независним медијима у БиХ стоје ипак мало другачије говори нам и извјештај Европске комисије из 2019. године.

- Одсуство транспарентности у погледу власништва над медијима и утицај политичких и пословних интереса на уредничку политику изазива забринутост када је у питању способност већине медија да непристрасно извјештавају о политичким догађањима - овако Европска комисија види медије у БиХ у свом аналитичком мишљењу од 29. маја 2019. године.

Кад имамо у виду да нам мишљење Европске Комисије није открило нешто што и сами нисмо знали, намеће се питање колико су уопште перцепције БИХ стварности које у јавности стварају такви политички усмјерени медији  те медијска идентификација и приоритетизација друштвених проблема одраз стварности а колико израз политичких и пословних потреба и интереса оних који у ствари стоје иза таквих медија.

Како уопште на бази идентификације и постављања приоритета друштвених проблема које промовишу такве медијске спонзоруше, одредити приоритете и правце друштвеног дјеловања доносиоца одлука?!

Како уопште вјеровати у оно што као вриједности декларативно пропагирају такви "слободни медији" ако су сами само политичко средство за усмјеравање јавног мнења у политички жељеном правцу.

БиХ од потписивања Дејтонског споразума и завршетка оружаног сукоба, живи у периоду својеврсног неоружаног хладног рата локалног карактера, страна које су биле у оружаном сукобу до потписивања Дејтонског споразума.

Шта је донио тај постдејтонски период који траје до данас, када су ти независни и слободни медији у питању.?

Већина тих "слободних и независних" медија у БиХ (част изузецима) су се трансформисали само утолико колико су из средства ратне пропаганде прерасли у средства БиХ хладно-ратовске пропаганде и том хладно-ратовском амбијенту прилагодили своје уредничке политике, начин извјештавања, приоритетизацију тема и догађаја.

Додворавање дијелу јавног мнења које идентификују својом читалачком или гледалачком публиком, које се поклапа са одређеном политичком оријентацијом коју такви медији промовишу, стандардни је образац дјеловања таквих медијских спонзоруша. Што ће рећи - објављуј оно што се тој публици свиђа да гледа или чита сходно политичким или пословним потребама њихових политичких и пословних ментора.

Лаж и разне врсте неистина, изношење тврдњи и мишљења као чињеница, једностран поглед на проблем који се обрађује, непотпуна информација са уредничким усмјеравањем ( углавном кроз наслове) како се написано треба читати , карактерише рад таквих медијских спонзоруша.

Новинари таквих медија од уствари постају активни политички фактори са јавним политичким ставовима и опредјељењима те се умјесто неутралних извјештача о стварности у друштву, претварају у креаторе те политичке стварности .

Слободни и независни медији су, наравно, неспорни аксиом демократије, без њих је слобода и право грађанина да зна и буде информисан о друштву у којем живи незамислива.

Међутим, када се медији од извјештача претворе у креаторе политичке и друштвене стварности, онда они више нису аксиом демократије него пропагандни алат недемократије, односно пропагадни алат политичких и пословних интереса интересних група.

Такви медијске спонзоруше функционишу по једноставном принципу легитимних мета и заштићених особа и забрањених тема.

Тако се легитимним медијским метама свака лична ствар или догађај провлачи кроз негативно сито, како би се та особа приказала у максимално негативном свјетлу, док се онима који су у категорији заштићених особа или забрањених тема , исте те ствари провлаче кроз позитивно сито, како би се приказале у максимално позитивном свјетлу. Очигледне негативне појаве код таквих јавних особа се, ако већ не могу оправдати, углавном игнорису и не придаје им се никакв значај.

У том конгломерату разних медијских спонзоруша, између двије крајности постоје и маскирани усмјерени медији или преведено жаргонски, елитне медијске спонзоруше. Те елитне медијске спонзоруше, умотавајући формално у новинарске стандарде, граде привид објективног информисања те под плаштом привидне објектвности, раде суптилније али суштински исти посао пропагирања политичких и пословних интереса својих спонзора, само им је цијена мало виша.

Обезбјеђивање транспарентности власништва и финансирања медија поставља се тако као примарни задатак, без којег ће слободни и независни медији бити само имагинација у друштву у којем живимо.

Без тога основано се може поставити питање, на који начин нешто што је само по себи нетранспарентно, може вршити јавну контролу транспарентности других .

Како вјеровати извјештајима, анализама и закљиучцима медија који у својој основи нису транспарентни и слободни од политичких и пословних интервенција на њихову уредничку политику и на тој основи имати системску друштвену реакцију на став јавног мнења, када је јавно мнење таквим медијским спонзорушама значајно контаминирано.

Док се у БиХ не обезбиједи та врста транспарентности власништва и финансирања медија, живјећемо у привиду демократског друштва а изнад слика стварности које нам шаљу такви медији увијек ће, с пуним правом, стајати велики упитник!