Приједор: Обиљежена годишњица егзодуса Срба из Санског Моста
Замјеник градоначелника Приједора Александар Миљуш рекао је да је Приједор као комшијски град под своје окриље примио многе становнике и избјеглице са подручја Санског Моста.
- Тај датум и ове године обиљежава наша Организација /породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила/. Отимамо то од заборава и као Градска управа увијек на услузи и пратимо активности наше организације - рекао је Миљуш новинарима у Приједору.
Предсједник Организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила града Приједора Здравка Карлица рекла је да се готово ниједан град није брже иселио у једном дану као што је Сански Мост на данашњи дан 1995. године.
- Замолила бих руководство општине Сански Мост да се према Србима у Санском Мосту односе као што се ми односимо према Бошњацима у Приједору. Омогућите им пут, воду, струју јер многи би се можда и вратили да је такав однос - поручила је Карлица.
Карлица је подсјетила да је на данашњи дан одбрањен град Приједор и да је одбраном руководио Драшко Вујић.
- Два пута смо мислили да ће се нешто десити, али, ето, хвала богу, град је остао - рекла је Карлица.
Тадашњи командант Трећег батаљона 43. моторизоване бригаде Војске Републике Српске Драшко Вујић рекао је да ће сви који поштују породице погинулих бораца и ратних војних инвалида вјечито обиљежавати данашњи датум и немиле догађаје из 1995. године.
- Он нас подсјећа на најтужније и најгоре догађаје који су се десили у ово вријеме. Бранили смо тада остатак Републике Српске, од Приједора па даље, и у томе смо успјели. Када смо ишли да зауставимо линију напада на град биле су непрегледне колоне жена, дјеце и старих - сјетио се Вујић.
Миле Илић из села Дабар код Санског Моста рекао је да је то било једно од највећих села у бившој Југославији и да од некадашњих 920 домаћинстава данас тамо има 75 становника, углавном старије доби, који немају ни струју ни воду.
- Сва та околна села, Дабар, Милановац, Бошњаци, Пљевци и Јелашиновци, сва та мјеста остала су пуста, без иједног члана. Ко је изашао - изашао, ко је остао - тај више није дошао жив. И моје дијете је погинуло у редовној војсци. У марту 1995. је отишао, у септембру је заробљен и тек сам 2003, након осам година и ДНК анализе, преузео његове посмртне остатке - свједочи Илић.
Мира Мрђа на данашњи дан бјежала је из села Лушци Паланка код Санског Моста.
- Изгледало је ужасно, само сам размишљала гдје су ми дијете и муж. Све друго је било мање битно. Данас смо се окућили, све имамо - само дјетета немамо - навела је Мрђа.
Мрђа је рекла да је њен син имао 21 годину, рат га је затекао док је био у редовној војсци и многа је ратишта прошао, а на данашњи дан је заробљен.
- Њих шесторица су ушла у зграду полиције у Санском Мосту, а нису знала да су је већ преузеле муслиманске снаге. Ту је заробљен, па убијен. Чекали смо три године. Добили смо само пар кошчица. Тада није постојала ДНК анализа. Годину дана је био у Санском Мосту, годину у Бихаћу и годину у Бањалуци - рекла је Мрђа.
Она, након што је сахранила сина у Приједору, никада није размишљала да се врати у Лушци Паланку, а данас, када је годишњица његовог заробљавања, муж јој је на гробљу, а она на обиљежавању 24 године од егзодуса Срба из Санског Моста.
- Био је командир интервентног вода. Нађен је дио бијелог опасача. Нађен је сат, али га он није носио. Нађен је џемпер боје бијеле кафе, а он није носио ништа осим војничке униформе. У чизмама није било вунених чарапа, а вуна не пропада тако лако. Послије су нас звали на ДНК анализу, али смо му већ били подигли споменик, нећемо га ваљда сад рушити - рекла је Мрђа.
Сански Мост једна је од 13 општина које су до касног љета и јесени 1995. године биле у саставу Републике Српске.