Прича о Бојани и Саши - инвалиди са мало могућности, али пуно љубави

Међутим, случај Бојане Вукотић и Саше Јовића у Бањалуци, показује да то често није случај. Ово двоје младих родитеља су стоодстотни инвалиди, и упркос чињеници да су врхунски спортисти и ентузијасти, и даље не живе живот достајан човјека.

- Дошао сам из Теслића 2015. године. Имао сам тешку повреду кичме, сада живим овдје у Заводу дистрофичара, ту сам упознао Бојану - прича Саша, док Бојана додаје да у Заводи живи и ради већ 20 година.

Бојана и Саша увијек су покушавали да испричају позитивну причу, али кажу, више немају времена ни снаге. У Заводу дистрофичара одгајају дијете од 14 мјесеци, у неусловном стану који плаћају. Обраћали су се многима, али кажу, без успјеха.

- Очекивали смо неку подршку од Града од институција, међутим, ништа нисмо добили, никакву, како да кажем, подршку, јер ипак наша примања су мала - каже Саша.

- Неке лијекове чак не узимам зато што не би могао да живим - напомиње он.

Питају гдје је у њиховом случају, прича о наталитету. Били су свјесни да ће, одгајање дјетета у оваквим околностима, бити тешко. Али нису одустали од потомства.

- Исрено да кажем, нас двоје смо очекивали већу подршку породице, а поготово институтција. Хтјели смо да то буде нека прича позитивна, да је двоје инвалида успјело да стекне дијете и да има породицу и да ће то друштво препознати и да ће нам помоћи - каже Бојана.

Саша је љетос додатно повриједио врат и кичму, а Бојана је, због тога што није имала колица, ходајући пала и сломила руку. Ако је за мјесец дана не оперише, страхује да ће рука остати без функције.

Не траже много. Мало достојанства и основне помоћи. Живот у Заводу није за дијете, гдје су, како каже Бојана, само стари и изнемогли, у колицима гдје нема породица са малом дјецом и гдје се Кристина не може играти са својим вршњацима. Планирали су да се врате спорту, а тренутно своју кћерку не могу да одведу ни у парк.