Епископ Сергије: Jади Мустафе Церића
Изјаву епископа Сергија преносимо у цијелости:
Иако се господин Церић првобитно бавио жељом да БиХ добије своју аутокефалну Православну цркву, његово ново обраћање у фокус ставља злочине, па тако са Цркве прелази на Сребреницу, подилазећи онима којима је најлакше манипулисати, а то су управо они за чијом пажњом господин Церић очајнички чезне.
Заробљеном у свијету сопствених илузија, за господина Церића историја почиње 1992. године, а завршава у Сребреници. Све ван тога за њега не постоји, јер га занима само оно на чему може подићи свој пољуљани углед међу Бошњацима.
Док помиње Сребреницу, коју Српска православна црква никада не користи у јавној сфери да случајно не би повриједила било чије осјећаје, Церић вјешто заобилази Кравицу, а о Јасеновцу, Пагу, Гаравицама, Шушњару, Пребиловцима и стотинама других стратишта не слови ни слова, јер то у његовом имагинарном свијету и не постоји.
Нисмо га чули да је осудио што се на Гаравицама пуштала електронска музика, што је стратиште постало мјесто гдје се санкају млади Бишћани, што се на спомен-плочи на Шушњару перу теписи, јер је за њега само Сребреница мјесто страдања док ниједно друго нити постоји нити га занима.
На тај начин Мустафа Церић сије сјеме нових подјела, сукоба и ратова, јер нам пажњу усмјерава само на оно што његове очи желе да виде, не знајући да памтимо много више, много дубље, јер припадамо оном народу над којим је почињен истински геноцид.
Док нас изнервирано упозорава да је "доста нашег безобразлука", Мустафа Церић се уплиће у коло сопствених лажи, тражећи да "их пустимо на миру", а управо је он тај који сије немир, који се петља у ствари које га се не тичу само да би добио на важности која му се поодавно измакла испод ногу.
Али, Мустафа Церић не би био то што јесте када не би изненадио самог себе. Он, као декларисани муслиман, пише писмо цариградском патријарху са надом да ће исти признати аутокефалност путујећем циркусу Мираша Дедеића, који је познат и као "Црногорска православна црква". Увјерен је господин Церић да ће се потом патријарх Вартоломеј позабавити и статусом Српске православне цркве у БиХ, који га жуља као каменчић у ципели.
Није јасно гдје престаје Мираш а гдје почиње Мустафа, јер овакав вјерско-политички ролеркостер није виђен на овим просторима. Зато нас не чуди што Церић не одустаје од својих сулудих тежњи које не користе ником осим његовој властитој самопромоцији.
Без намјере да даље полемишемо са бившим реусу-л-улемом, те да бисмо избјегли било какву врсту непотребне конфронтације са браћом Бошњацима, али као народ чији су преци били робље пуних 415 година и над којим је касније почињен геноцид, јасно поручујемо да нема тог Мустафе Церића који ће нам зачепити уста. Ни сад, нити икада!