Пећка патријаршија: Још један Божић иза бодљикаве жице

На излазу из Пећи ка Руговској клисури, иза контролних пунктова Кфора и масивних дрвених врата у високом каменом зиду, налази се свијет тишине и спокоја и центар српске духовности, вјековно сједиште српских архиепископа и патријарха - Пећка патријаршија. У Пећи данас не живи више од десетак Срба. Њихове куће и станове, и улице овог бисера Метохије, населили су они који су до 1999. године из околних села долазили само у пијачне дане. Раскрснице су сада тијесне за возаче који не поштују прописе и народ који се тиска блатњавим тротоарима. МАНАСТИР ПЕЋКА ПАТРИЈАРШИЈА Вјерује се да је одлуку да се манастир овдје подигне донио оснивач Свети Сава, за чијег је живота на мјесту гдје ријека Бистрица напушта Руговску клисуру и улази у равницу омеђену Проклетијама, основан метох манастира Жиче, тадашњег сједишта Српске архиепископије. Замисао Светог Саве остварио је његов насљедник на архиепископском престолу, Арсеније Други, изградњом Цркве Светих апостола у трећој деценији 13. вијека, и учинио је престолом поглавара Српске цркве. На такву одлуку пресудно је утицала чињеница да се град Пећ налазио у самом географском центру српске државе. Уз ову цркву сазидане су још три: Светог Димитрија, Свете Богородице Одигитрије и Светог Николе. Све оне спојене су у једну архитектонску цјелину заједничком припратом, осликаном тако да је један хроничар записао: "Призренске цркве под, дечанска црква, пећке припрате, бањско злато, ресавско писаније не налази се нигде!". Само двадесетак година од градње прве цркве, ту је патријарх Јоаникије Први крунисао краља Душана за цара... Вијекови који су услиједили уздизали су и одузимали моћ Пећкој патријаршији, била је паљена и обнављана, да би данас једнодушно била сматрана каменом темељцем српске историје и чуварем будућности српског народа. Садашњост је садржана у тренутку када мошти Јоаникија Првог, који је проглашен за свеца, кикоћући се, разгледају немачки војници из састава Кфора, држећи руке у џеповима. Од уласка НАТО трупа на Косово, 12. јуна 1999. године, манастир је био под непрестаном заштитом италијанских снага. СПЦ је Орденом Светог Саве одликовала италијанску Падобранску бригаду која је 2004. године храбро, и уз напоре, од погрома одбранила Патријаршију и сестринство монахиња. Сада су око манастира Словенци: улаз у двориште манастирског комплекса строго надзиру, а ту је и оклопно возило. Патријаршију, међутим, сада највише угрожава непоштовање забране градње у зони манастира који је под заштитом Унеска, мада нису ријетки ни инциденти као што су бацање каменица и псовање монахиња. Послије Другог свјетског рата комунистичке власти хтјеле су да Патријаршију претворе у музеј. Без земље која му је одузета, манастир је таворио до 1957. године, када је у њега за игуманију, са још седам сестара из манастира Тавна из БиХ, дошла мати Февронија, која је на тој дужности и данас, у својој 92. години! Недавно је у Пећкој патријаршији у 88. години преминула њена рођена сестра Јулијана, такође монахиња... Доласком монахиња почиње мукотрпна обнова манастира до данашњег сјаја, али проблем је у томе што су тај вишедеценијски посао обавиле исте оне монахиње које су га започеле. Има их двадесетак, а просјек старости сестринства је 75 година! Неке од њих болест је приковала за постељу, а неке због старости ријетко излазе из својих келија. Устају прије зоре да би се спремиле за јутарњу службу која почиње у пет и траје три до четири сата, баве се, колико могу својим задужењима у цркви, кухињи, штали, или међу гостима... до двочасовног вечерњег богослужења у 17 сати, да би се послије вечере повукле у своје келије. Спорим ходом, у тишини, једна за другом улазе у капелу у конаку гдје свештеник служи, али духом одјељене од спољашњег свијета, нерадо трпе присуство уљеза. Прије неколико година мати Февронија причала је: "Раније је долазило много народа. Млади људи дођу овдје, пјевају, играју, пију воду, забављају се. Овдје је било пуно, ниси могао до цркве да дођеш колико је онда било народа..." До рата на Косову, и Срби и Албанци, нарочито ђаци, дружили су се у порти манастира, а велики број Пећанаца окупљао се за Божић, манастирску славу и друге велике празнике. На овај Божић, као и десетак година уназад, црква ће бити полупразна. Али, Пећка патријаршија остаје престоница Српске цркве и центар српске духовности за вјек и вјеков. Пећка патријаршија није у саставу Рашко-призренске епархије, већ је директно подређена патријарху у Београду. Патријархов викар представља и заступа патријарха у Пећкој патријаршији и пред међународном заједницом на КиМ. Јован, епископ липљански, истиче да, упркос свом крсту на који је распета са својим сестринством и народом, Пећка патријаршија врши функцију престонице Српске цркве, што се превасходно види из њеног литургијског, богослужбеног живота, окупљања епископа, свештенства и народа, и из активности Канцеларије Одбора за КиМ СПЦ.