Прочитајте писмо Наташе Милошевић

По избору Свјетског поштанског савеза, Наташа је написала најљепше писмо на свијету у 2014. години.

У породици Милошевић, али и цијелом Мостару вијест која је стигла из Швајцарске дочекана је с одушевљењем. Млада ауторка најљепшег писма на свијету , као и обично, скромна и ненамтељива, каже да је изненађена оваквим успјехом.

Наташино писмо, дирљива је прича старе виолине. У свом тексту ова тринаестогодишња дјевојчица послала је снажне поруке љубави и пријатељства, и нагласила велику моћ музике и умјетности уопште да утичу на наш живот и мијењају их.

На такав текст међународни жири Свјетског поштанског савеза могао је да реагује само - првом наградом.

Почетком октобра Наташа путује у Швајцарску, гдје ће јој бити уручена награда.

Ове године у избиру за најљепеше писмо младих учествовале су 53 земље, а на државним изборима било је више од милион и по писама. Стога је немјерљив успјех ове скромне дјевојчице из повратничке породице, која је прва слова написала у малом Невесињу, а сада писањем засјенила вршњаке из цијелог свијета.

Писмо које вриједи прочитати

Драго Прољеће,
Иако су моје жице закржљале и раштимане, слух ме још служи, само ме глас издао, а како и не би
када непомично већ годинама лежим у овој напуштеној и прашњавој колиби покрај ријеке. Већ
сам изгубила наду да ће ме нетко пронаћи, обрисати прашину с мене и опет ме вратити у оркестар
Прољетних вјесника, за којим су увијек трчала дјеца из мог села.Већ сам изгубила наду да ће ме нетко пронаћи, обрисати прашину с мене и опет ме вратити у оркестар Прољетних вјесника, за којим су увијек трчала еца из мог села.
Знам да си ту негдје у близини јер ме ујутро пробуди цвркут птица и жубор немирне ријеке, те ми
тако остаје трачак наде, попут сунчевих зрака које се пробијају кроз пукотину колибе, да ћу
изаћи на свјетлост дана и засвирати прву прољетну мелодију. Често сањам кишу и она ме увијек
подсјети на младост када сам путовала по фестивалима. Украшавали су ме свјеже убраним
мимозама, а мога виолинисту награђивали ситнишем и бројним похвалама. Сјећам се једне
болесне дјевојчице, која је данима беспомоћно лежала на постељи и говорила оцу да би јој
једино милозвучна мелодија виолине вратила вјеру и наду у оздрављење. Несретни отац је прешао
стотине километара да пронађе најбољег виолинисту, како би помогао својој кћери. То је био
један од најдирљивијих сусрета с људима, и то не обичним, него најискренијим бићем - маленом
дјевојчиcom која је у својим свијетлим очима боје морских дубина задржавала сузе радоснице.
Не могу заборавити ни веселе тренутке мога живота, многобројне серенаде одсвиране под
прозорима заљубљених младих дјевојака, сватова чија весеља су употпуњавали моји звукови...
Чула сам од случајних пролазника да је стигла нека нова врста глазбе и да је освојила свијет.
Све мање се посјећују концертне дворане, све се мање плеше, игранке више не постоје, а
улични свирачи готово су ишчезли.
У задњи час, када сам већ изгубила посљедњу наду, појавио се један стари рибар који је у овој
колиби тражио изгубљени прибор за риболов. Умјесто њега пронашао је мене и као прави зналац
пажљиво ме извукао испод затрпаних ствари, пухнуо прашину с мог старог тијела, нашао у близини
бачено гудало, те превукао њиме по опуштеним жицама. Када је чуо само тупи јецај, рекао
је: "Ево још једне моје вршњакиње!" Потом се насмијешио попут сналажљивог трговца и додао:
"Можда ће нечему и послужити!" У тренутку сам се уплашила да ћу завршити као неки антиквитет
или као потпала за ватру, међутим старац ме пажљиво замотао у тканину и однио у своју
радионицу. "Имала сам срећу", помислих. Весели рибар не само да је рибарио већ је имао и
скромну радионицу за прављење чамаца. Тамо ми је затегнуо и наштимао жице, поправио и
лакирао гудало. На крају је провјерио звук и на моје велико задовољство одсвирао једну од
мојих омиљених композиција. У том тренутку његово наборано лице је постало љепше,
прозрачније и некако сјетно. Као да су се у њему пробудиле младалачке емоције. Напокон
ме је запакирао у кутију коју је сам направио. "Бит ће пресретан кад ју види!", гласно је
размишљао рибар и упутио се у село. Када је дошао пред трошну сеоску кућу, испред врата га је
чекао босоноги дјечак плаве косе. Очито му је то био унук, слутећи по снажном загрљају и
веселом повику: “Дједе, стигао си!" Дјечак је имао само дједа који се борио за њих обојицу,
несебичном љубављу и риболовом који их је хранио. Дјед је знао за његову велику љубав -
глазбу и снове да научи свирати. Дјечак је често маштао о предивној виолини, сјајној попут
дијаманта на топлим зракама прољетног сунца. Обично је од зелених и глатких травки правио
усне хармонике, а остале инструменте од дрвећа из околних шума свога завичаја. Он никада
није имао прави правцати инструмент, све до тог дана, када је његов стари дјед, у жељи да
развесели свог унучића, из кутије извадио виолину. Био је тако сретан када је угледао тај
чудновати инструмент да га је одмах узео у своје њежне ручице и почео свирати чаробну
мелодију коју досад нитко није чуо. Сеоски учитељ је сазнао за његов талент и помогао му
пославши га на приватне сате виолине у град. Нјегов труд је уродио плодом на првом натјецању
које му је донијело вриједну награду и прославило га међу многим глазбеницима. Али слава га
није направила охолим и незахвалним. У знак захвалности у свом селу је изградио нову школу
која по њему данас носи његово име. Дједа је учинио сретним нижући успјех за успјехом,
Тако да је старац своје посљедње године провео пратећи свог унука.
Тако сам ја, драго Прољеће, промијенивши живот једнога дјечака, наставила путовати, веселити
људе и њихова срца испуњавати љубављу. Моја улога би била занемарива да из мојих жица нису
излазиле најпознатије свјетске мелодије које се слушају и данас. Имена особа које су ме вратиле
у живот нису важна,јер је само важно да сви који воле глазбу и старе вриједности, стварају нове
мелодије које и њему и пажљивом слушатељу доносе мир у души, вјеру у поновно рађање и
вјечни живот.
Заувијек твоја пријатељица,
Виолина!