"Моје и Твоје", прва књига поезије Дарка Самарџића Кодара
Након прича, приповиједака, романа, афоризама и иних књижевних форми, његове нагомилане емоције, вјероватно годинама притајене и чак спутаване, морале су експлодирати. И отворивши своје срце, подарио нам је најљепше љубавне стихове, у којима, кроз његову душу препознајемо и своју.
Говорити о његовом дјелу најбоље могу управо његове ријечи.
"Моје и Твоје" је ода трагању за љубављу. Била она стварна или имагинарна, проживљена или жељена. У стварности или у сну?
Небитно. Она је доживљена. На овај или онај начин- то аутор зна.
Он упорно трага, али истовремено жели да буде пронађен. Нуди себе, несебично, баца каменчиће на путу до његовог срца, помаже, наводи, упућује..
Човјек који пјесмом пољуби небо, који жели да га пронађу међу линијама длана, у његовим стиховима, човјек који је љубио када су заспале зебе, који гори, пун немира, не жели да буде сам.
Превише је топлих осјећања у његовом бићу и он жели да их дијели. Често с чежњом призива прошлост у жељи да врати и оживи неке свијетле дане, да поново пробуди потиснуту страст. Он се за то изнова и изнова моли.
Обраћа се Богу, себи, моли да се зауставе нестали сати, да стане вријеме, али оно прошло, оно у коме је битисала, становала и дисала љубав. И опет се тражи.
И тако се љубав и самоћа, та два основна мотива, преплићу, сударају, час су заједно, час на супротстављеним странама...
"Самотни часови
ромињају у звијездама
улицом чекања"..... а он је "сам а не умије да живи самоћу...."
У наизглед конфузном и хаотичном трагању, мијења расположења, урања у дубине ћутања и чува ту разапету тишину. Док се тажи у пожутјелој бајци, он лети, пада, тоне, па опет израња, узлијеће...
У вјечитом кретању, као изгубљена сјенка, он тражи начине да умири своје срце. Иако каже да је то срце срно, изгребано, оно ипак није рањено. Оно је пуно наде, чежње, жудње, док њено име, само њему знано, непрестано грли на уснама.
Танане нити префињене душе умјетникове уткане у његове стихове када је у потрази за смирењем у себи, учине да му исте туге постану различите.
И готово ненадано, аутор постаје стамен и чврст као стећак, готово љут, али на самог себе. И одједном га сјећање на њу уједа као змија, осјећа да му је живот крлетка...
Понекад гледа како прилике пролазе као црвени аутобуси, љути се на себе због своје пасивности, неодлучности...и остаје сам...Опет.
И као по оној Десанкиној "срећа је лепа само док се чека", Даркови стихови "упознам ли те данас, сутра ми ниси фантазија", разоткрију га, оголе, и као да нам се читава његова животна филозофија отвори пред очима.
Бритак и бриљантан, префекциониста, у сталном трагању за савршеним- непознато и тајанствено његова је опсесија и његов изазов.
И надасве - инспрација.
Већ доказани хумор у његовом стваралаштву, али онај иронично-саркастично-гротескни, кулминирао је у пјесми "Ручак", која, осим што нас је до суза насмијала, уистину може послужити за као сценариј за добар спот.
У другом дијелу збирке нове теме, нови погледи и промишљања. Скрајнут од емотивне катарзе, постепено се окреће стварнијем и материјалнијем.
Кренувши од потребе да се спаси од лажног сјаја погрешног времена, не жели да се мири са људском глупошћу, са завишћу, издуже се из ништавног, излази кроз кључаоницу самоће на улице свога града. Доноси нам несвакидашњи опис Бањалуке и иде корак даље- у узвишени патриотизам и родољубље.
Фасцинантно је како кроз плач топао, небески, којег вриједи чути, најављује рађање Србије, како храбре сјенке које устају кораком од вјетра приказују стварање Српске а колона мрава у "Најдивнијој музици" нам буде лекција о заједништву, зборности и саборности.
И тако до Косова...
И иде даље и даље, ниже симбол до симола, истину до истине, Универзум му постаје тијесан, жели руке велике и моћне да заустави и усмјери ову криву, нагнуту планету.
На крају, "Двојицом" се, као личном картом, идентификовао.
И као што јин и јанг чине јединство супротности, тако и Дарков стварни и виртуелни свијет допуњују један другог, прожимају се и неријетко бришу границу између себе.
Зато је и поезија овог овог човјека затајна, слојевита и код сваког новог читања, загребемо ли дубље, отвориће нам се нови погледи и можда ћемо, као и он, да покушамо да спајамо ватру и воду.
Оном првом од њих двојице желим да се никада не навикне на самоћу, а оном другом да и даље тражи кључ за свој немир. Негдје у дубини душе прижељкујем да то тражење траје, јер га немјерљиво инспирише и тјера на нова стварања.
Јер, ни код једног ни код другог ништа још није завршено...
Б.Токић Кецман