latinica  ћирилица
14/02/2016 |  19:58 ⇒ 21:41 | Аутор: РТРС

Животна прича Велибора Мркајића: Уз снажну жељу и вољу савладао највеће препреке (ВИДЕО)

Уз снажну жељу и вољу и највеће препреке могу се савладати. Доказ за то је и животна прича Велибора Мркајића из Требиња.
Велибор Мркајић - Фото: РТРС
Велибор МркајићФото: РТРС

Овај младић, због посљедица церебралне парализе, до своје тринаесте године био је везан за инвалидска колица. Уз медицинску, а како каже и божију помоћ, стао је на ноге. Данас Велибор ради и зарађује, а спреман је и другима да помогне. 

Овог двадесетдеветогодишњег младића у граду готово сви знају, макар из виђења, јер Велибор је стално у покрету, као да жели да надокнади 13 година проведених у колицима.

"Ја радим и овдје у центру, и у фризерском салону и цијепам дрва, режем дрва, копам башту... Не тражим ни од мајке. Чим сам напунио 18 година од мајке нисам затражио ни једног јединог фенинга", каже Велибор.

Велибор ради и у столарској радионици Центра „Сунце нам је заједничко“ чијој подршци захваљује. Каже, сакупљао је и продавао и стакло и пластику. За њега нема посла који је тежак, само да не буде другима на терету. Не може да разумије бројну беспослену омладину која умјесто да ради, чека да му неко нешто тек тако да.

"Кад ја дођем навече рекне: Вело плати ми пиво, дај ми цигару. Нећу! Што ниси и ти ишао са мном радити? Мени је довољно да ја данас зарадим себи између пет и 10 марака, да имам са колегом да попијем кафу. Марка је мени у данашње вријеме и на моје здравље- велика", напомиње Велибор.

А није било нимало лако подићи се на ноге – Велибор је имао пет операција. За успјех захваљује љекарима , својој снази, али и Богу.

"Јесте било тешко, али ја сам ишао срцем, ишао сам храбро. Ишао сам или жив или мртав, значи ишао сам да проходам".

Сваке године на Светог Василија бициклом које су му поклонили чланови требињског Мото клуба, ходочасти у Мркоњиће.

"Чак и ја сам сам себи рекао: Вело, хоћеш ли ти икада возити бицикл?"

И провозао се Велибор и стигао свуда. Па и много више него што је икада ико могао претпоставити, када га је 92. као непокретног петогодишњака мајка на својим рукама изнијела из спаљене Брадине код Коњица.

"Само треба чврста воља. Ја сам то на себи видио и треба вјеровати у Бога и то је то", закљузчује Велибор.