Савић: Поносан сам што се све већи број људи придружује акцији "С љубављу храбрим срцима"
Поруку поводом акције "С љубављу храбрим срцима" преносимо у цијелости:
Друштво је способно да преживи онолико колико су његови појединци спремни да покажу емпатију једни према другима.
Постоји сад она прича, која је сад већ постала опште мјесто, а то је прича да неки научници сматрају да је стварање цивилизације какву данас познајемо, и која нам је донијела комфор и благодети дугорочног живота, почео онога тренутка кад смо почели да бринемо једни о другима. А као доказ за то узимају скелет из далеке прошлости на којем су видљиви трагови покушаја да се залијечи сломљена кост. То није била уобичајена пракса међу нашим прецима, који су се борили да преживе и одбацивали све оне са рођеним или стеченим деформитетима. Сматрали су да им је то непотребан терет и да ће се лакше преживјети без њих.
Иронија, ето, показује управо супротно - кад смо почели да бринемо једни о другима, друштво је кренуло напријед, и мало по мало, солидарност међу живима створила је трансгенерацијску солидарност, па су се знања и искуства лакше преносили кроз покољења а живот је постајао све лагоднији.
Нажалост, и данас, када је људски комфор достигао своју највећу тачку икада, постоје многи којима треба наша помоћ, и који зависе од солидарности коју ћемо показати једни према другима. Упркос томе што институције и закони штите оне најслабије, ниједан систем на свијету не може да предвиди баш све ситуације и помогне баш свима у сваком тренутку.
Зато је важно да споменему хуманитарну акцију "С љубављу храбрим срцима". Почело је 2010. на иницијативу тадашњег предсједника Милорада Додика, са подршком малишанима обољелим од малигних болести. Сљедеће године – дјеца са посебним потребама. Онда дијабетес типа 1, аутизам, Родитељска кућа, ријетка обољења, центар за превенцију развојних тешкоћа, фонд за лијечење у иностранству, потешкоће у кретању, дневни центри, банка хуманог млијека, транспортни инкубатори, регистар донора матичних ћелија, скрининг на СМА. Сваке године - једна брига мање за оне којима је брига преко главе.
Поносан сам што сваке године видим огроман број људи који се придружују овој акцији. Грађани из сваког слоја друштва се труде да пруже свој допринос - позивају хуманитарни број, дијеле објаве на друштвеним мрежама, без обзира на све личне анимозитете и политичке подјеле. Макар на једно вече као народ оставимо све размирице по страни и покажемо солидарност.
Али оно што нам такође недостаје је и солидарност оних који имају највише. Историја нам даје снажне примјере. У деветнаестом вијеку, када је српски народ био у процесу националног буђења, управо су трговци били они који су носили терет доброчинства. Миша Анастасијевић, огромни трговац сољу и бродовласник, поклонио је читаво Капетан-Мишино здање – данас срце Универзитета у Београду. Илија Коларац, трговац житом и стоком, оставио је богатство за оснивање народног универзитета који и данас шири знање. Никола Спасић, трговац кожом и предсједник берзе, градио је болнице, опремао помоћне санаторијуме за рањенике, помагао сиромашне ученике. Лука Ћеловић је цјелокупно богатство – палате и некретнине вриједне десетине милиона – завјештао Универзитету. Сима Игуманов је финансирао школе, стипендије, помоћ болеснима у Старој Србији.
Сви они су разумјели једну једноставну истину: богатство стечено трговином није само лично. Оно носи одговорност према заједници. Они су градили болнице, школе, библиотеке, фондове – темеље на којима стојимо и данас. Нико од њих није чекао да држава све уради. Они су били ти који су рекли: "Ја могу – и зато морам". Зато се надам да ће и наши привредници временом развити већу солидарност према онима са којим живе у истом граду, истој држави. Јер животна лутрија није свакоме дала исте шансе за успјех, и нису сви подједнако талентовани да успију у систему у којем је стицање новца вјештина, а не свима богом дан таленат.
Солидарност није апстрактан појам. То је конкретан чин. То је позив на 1411. То је донација преко рачуна. То је присуство на вечерашњем догађају. А изнад свега – то је одлука да нећемо окренути главу. Јер ако окренемо главу данас, сутра ће нам бити теже да се погледамо у очи.
Вечерас је прилика да покажемо да у Републици Српској постоји нешто јаче од сваке кризе, јаче од сваке политике, јаче од сваке подјеле – љубав према најмањима и најхрабријима. Дјеца са сметњама у развоју не носе само своје борбе. Они носе и нашу савјест. А наша савјест, ако је будна, зна да каже: "Ми смо ту. Нећете бити сами".
Циљ овогодишње хуманитарне акције је оснивање и опремање центра за специјалистичке социјалне услуге за дјецу и омладину са сметњама у развоју у Бањалуци, Дервенти и Фочи. То нису само зграде са опремом. То су простори у којима ће дјеца добијати континуирану стручну подршку – логопедску, ерготерапијску, психолошку, едукативну – простори у којима ће родитељи моћи да дишу, а дјеца да расту.
То су мјеста гдје се не мјери само напредак у корацима или ријечима, него у осјећају да си виђен, да те неко разумије, да ниси сам.
Позивам вас – грађане, привреднике, трговце, све људе великог срца – да вечерас будемо бољи него што смо били јуче. Позовимо 1411. Дођимо на вече. Не зато што морамо. Зато што можемо. А када можемо, онда и треба.